Na mojoj sahovskoj tabli retko su se otvarala polja. Retko su se stvarale sanse, putevi prilike.
Zivot je uvek igrao bolje od mene.
U igri me ostavljala moja upornost, budnost,
zelja da idem dalje.
Pamtio sam svaku izgubljenu figuru,
cuvao svaku dobijenu. Ponekad bi me pustio da pomislim
da segrt moze
da pobedi majstora, a onda me vratio u stvarnost.
Igrao je bolje od mene ali nikad nisam pristao predati mec.
I jednom,
kad mi zivot
da mat,
znacu da sam igrao do zadnje sanse...
Mi piace
Commento
Condividi
